DNEVNIK JEDNE SUPRUGE
"Nikad se više neću žaliti da mi je dosadno u kući"
Autor: Lida

Animir dame, vino, klarinet, cigare, biznismeni, glumci, policija i naravno Džej.

Izašli smo na kafu sa prijateljima neku večer. Mirna noć, nas dvije o ženskim stvarima, njih dvojica o autima i fudbalu. Prosjek, rekoh već, uobičajena mirna noć.

U lokal ulazi stari poznanik, sam, vrlo uglađen, poznati sarajevski biznismen i najpoželjniji neženja. Poznat po dubokom džepu, šarmantnosti, humoru i alkoholu. Sjeda za naš stol. Došao je nešto pojesti.

Nije nam dugo trebalo da prihvatimo njegov poziv i uputimo se u restoran, gdje će tu večer svirati samo za nas. Naša prijateljica odlazi kući, njen dragi ostaje sa nama, u nadi da će imati priliku razgovarati o poslu i eventualnoj koristi sa našim poznanikom. Ja i dragi prihvatili smo poziv jer već jako dugo vremena nismo imali neki značajniji provod.

Nikad prije nisam bila u tom lokalu. Drži ga, opet, poznati sarajlija, koji je tu večer također pokušavao dodvoriti se uvaženom gostu. Nije bio ništa drugačiji od konobara koji su donosili najskuplja vina za degustiranje, pjevača i muzičara koji su odmah stali kraj stola ispunjavati muzičke želje. Razgledam okolo sebe, jadna majko svoja, ove djevojke nemaju šta obući, pomišljam pomalo naivno, dok posmatram tri ljepuškaste i polugole „dame“ koje plešu. Onda pogledam u sebe, ja ko da sam na Sibir krenula, debeli džemper, čizme za snjega, vunene hlače. Hladno brate, februar.

Stol do nas mučan prizor, samohrana majka u ranim četrdesetim sa tri prijateljice, vrebaju ko hijene biznismena i kovertu iz koje vadi novčanice kojima kiti harmoniku. Znam jednu od njih jer je poznata sarajevska glumica, i znam da joj je maloljetno dijete samo kod kuće.

Gazda, stari lisac sjeda za naš stol, zovimo ga „osoba K“. Ne čujem sve šta govori jer mi je muzičar gurnuo klarinet u uho i ako nastavi, počeću se ko zmija dizati sa stolice. U jednom momentu naš se drug smije i kaže pita osoba K što je naša dama tiha. Predstavlja me biznismen osobi K i upoznaje ga sa mojim suprugom. Gazda iznanađen pita: „ A vi ste sa suprugom došli?“. Kontam pa neće s tvojom mamom, ja s kim će neg sa mnom?! Lisac odlazi do tri „dame“ koje plešu do nas, vidim da im nešto govori, jedna odlazi sa njim, dvije dolaze za naš stol. Sjedaju oko biznisimena i našeg druga, koji se toliko unezgodio da je ostatak večeri tipkao u mobitel i crvenio se. Ja kakve su mršave, a jedu svaka za dvoje, navalile na suho meso ko da ga prvi put u životu vide. Saljevaju vino. Kontam da im ponudim šal, mislim, biznismenove drugarice. Muž mi nešto šapće, al osim što me uho zasvrbilo ništa ga nisam čula, pa sam klimnula.

Uskoro sam morala olakšati mjehur, i taman kad sam izlazila da operem ruke, glumica ispred lavaboa. „Hoćeš ti?“, pita me. Rekoh hoću i zavrnuh rukave, kontam da operem ruke, kad mi ona pruži CD. Ostala sam blago rečeno zabezeknuta, još mi donja vilica visi. Ženska mi nudi ćizu kokaina. Objašnjavam da je došlo do zabune i kontam u sebi pa kako vazda na budale nalijećem. Saperem ruke i zbrišem za stol. Šapčući saopštim mužu, a on me pita što se čudim, pa kurve nam za stolom sjede?!

„Kakve bolan kurve?“, upitah ga ja, dok drugim okom posmatram dvije djevojke u krilu našeg biznismena. Ja šta rade, a goli im trbusi, onako oznojene će se prehladiti. Kontam pošto znam glumicu stol do nas, možda smo upali na set snimanja nekog niskobužetnog filma. Naš drug ne diže pogled, tipka u mobitel, a nas dvoje šapućemo, dogovaramo se da idemo kući. Previše je to za mene, a i njega, hvala Bogu. „Nema govora, da popijemo još po jednu, pa onda“, reče naš biznismen. Smješkamo se i ja ga upitam ko su dvije djevojke, koje su u međuvremenu ustale plesati oko kontrabasa na melodiju neke poznate Džejeve pjesme. „Otkud ja znam, animir dame, poslao ih K da nam plešu“, odgovara biznismen i ja tada shvatam da nisam u filmu, da sam samo upala u neki drugi svijet i da je to našem poznaniku sasvim normalno.

I tako poznati sarajevski restoran nije restoran već noćni klub, samohrana majka i glumica nije to, već kokainska ovisnica, polunage djevojke nisu biznismenove drugarice, već animir dame i prodavačice ljubavi, osoba K nije samo gazda i pjevač, on je svodnik... Nas dvoje i naš ko paprika crveni drug odbijamo još jednu čašu i napuštamo biznismena, kome će do ranih jutarnji sati društvo praviti animir dame. Ne da nam da platimo ceh, a nisam ni sigurna da bismo mogli platiti flaše najskupljeg vina, te u bjegu pozdravljamo poznanika i zahvaljujemo se. Osoba K nas ispraća i daje vizitku, dobrodošli smo uvijek, jer smo biznismenovi prijatelji. Kontam se stara barabo, vidio si me sad i nikad više. Fuj.

Kasnije, nakon što smo platili pečenje korumpiranoj policiji, ja i suprug dolazimo kući. Prepričavamo noć u tišini našeg doma, zahvaljujući Bogu što imamo jedno drugo, što moj debeli stomak nije bio go oko kontrabasa, a što moj dragi nema dubok džep. Smešno, ali hvala Bogu što imamo samo za potrebe običnih smrtnika i što su nas matere odgojile kako jesu. Sigurno je jedno, zadugo nećemo poželjeti provod, bar ne ovakav.

Komentari (1)